Političari u UK pozivaju da se brzopotezno donese zakon pod imenom Investigatory Powers Bill (Zakon o Istražnim Ovlašćenjima), koji bi bio potpuno protiv privatnosti građana, a sve zbog napada u Parizu. Ideja je da se zakon poekspresnom postupku progura u parlamentu ali postoje mnogi razlozi za zabrinutost.
Već je pokazano da više nadgledanja ne znači više obaveštajnih podataka. Francuska već ima zakone koji omogućavaju bezbednosnim agencijama da osmatraju mejlove i prisluškuju telefonske razgovore građana radi suzbijanja terorostilkih aktivnsoti, ali to nije uspelo da spreči napade. Ili ipak jeste? Bilo bi ih više kada zakona ne bi bilo? I eto nama rasprave!
I bez sudskog odobrenja, francuske vlasti imaju pravo da prisluškuju sve pa čak i da nateraju ISP-e da snimaju podatke od korisnika ako se primeti neka sumnjiva aktivnost. U tom smislu je komentator prava David Allen Green dao neke primedbe na Twitteru kojima je podigao svest o problemima preteranog narušavanja privatnosti.
Gradonačelnik Londona Boris Johnson je opet rekao da ima “sve manje i manje simpatija za one koj ise protive zakonu”.
Za neke ljude je uzbunjivač Edward Snowden heroj; meni nije. Prilično je jasno da je njegovo izdavanje tajni zapravo naučil oneke od najgorih ljudi na svetu kako da nauče da ne budu uhvaćeni. Kada se priča o pariskom masakru objasni, biće nam jasnije da je bolje ako agenti mohu da ostanu u tajnosti. I jasno je i kako se zlobnici mogu sakriti i izvršiti silne napade a da ih niko ne otkrije u komunikaciji.
Ali brzina donošenja ovog zakona će doneti dobrome… hm, u upitnoj meri. Da se ilustruje i više koliko puko prikupljanje podataka nije dovoljno, recimo i to da je viši oficir Obaveštajne Službe Iraka upozorio Francusku o napadima koji se spremaju i to dan pre napada, ali u Francuskoj niko nije odreagovao. Francuski oficir je u svoju odbranu rekao da “se obaveštenja o napadima svaki dan čuju ali nisu ozbiljna”. E pa ovo je bilo.
No bilo kako bilo, Zapadnjaci su se smejali Štaziju i davali Oskare filmovima tipa “Životi drugih“, ali izgleda da je paranoja svuda ista, u svakom sistemu: ako se plašite napada spolja i ubačenih agenata, nda ste spremni na redukciju sloboda svojih građana.
Naravno, da dodamo i mi sa Istoka nešto: posle 50 ili 70 godina prisluškivanja i tajnih službi, nas i ne brine to na taj način koliko brine liberalne Britance. Ko je preživeo KGB, UDBA-u i Štazi, i sve tokom 90-ih, nije previše uzrujan oko ovoga. Britanci, sa svojom viševekovnom tradicijom “privacy”-ja, narod koji nema čak ni lične karte… očigledno jeste!