Svi smo svesni smanjenja marketinških budžeta i opšte štednje. Svedoci smo čestih odgovora klijenata ‘ma to će komšijin mali, zna on to’. Jasno je da na nekim stvarima treba štedeti, ali da li je svuda baš tako?
Svoju karijeru sam započeo na brendovima Gauloises i Hennessy, nastavio na kućnim aparatima, prešao na Phillip Morris, pa zatim na Doncafe i Jelen, Staropramen, Beck’s i sl. Poslednjih par godina radim sa Coca Cola, Ivan Grozni, Avon… Pominjem samo neke od brednova sa kojima duže sarađujem direktno ili posredno, a nisam ih ni sve pomenuo. Od nekih klijenata sam nešto naučio, a neke sam ja učio poslu. Pored svega sam se trudio da se lično usavršavam i učim nove stvari kako bih svoj rad bolje i kvalitetnije i završio i prodao. Organizacija promocija i događaja svima deluje kao jednostavna stvar, ali mi Srbi smo i automehaničari i fudbalski selektori, tako da mi ništa nije čudno. Radeći na organizaciji promocija i događaja na raznim tržištima – Srbija, Crna Gora i Bosna – susreo sam se sa raznim zahtevima klijenata, a vremenom sam naučio da me ništa ne iznenađuje.
Prečesto čujem zahteve, čak i ozbiljnih kompanija, da se posle događaja ide u dalji provod i da su hostese obavezne da idu sa direktorima. Na takve uslove imam samo jedan odgovor. Na pitanje zašto bi neko hostesi za 7 dana sajma automobila/motora dao više od jedne mesečne plate zaposlenih u njegovoj firmi, imam nekoliko odgovora! Hajde da prođemo ceo proces rada i zahteve klijenata, kao i obaveze jedne hostese, recimo, na događaju povodom lansiranju novog proizvoda.
- Hostesa mora da izgleda dobro (često se
očekuju top modeli), da ima odlične komunikacijske veštine i da
govori engleski. - Hostesa mora da ima makar pristojne fotografije sa prethodnih poslova da bi ih poslala agenciji koja je angažuje.
- Brif je obavezan i obično je nekoliko dana ranije, dakle mora se izdvojiti vreme i doći do agencije/klijenta i provesti oko dva sata.
- Obično je, za ozbiljnije događaje, neophodno uraditi i probu uniformi, pa je i za to potrebno odvojiti barem dva sata.
- Svaka hostesa mora da poseduje crne salonke na štiklu i crne baletanke. Obuća joj nije pala sa Marsa, već je morala da je kupi. Dakle, taj novac je morala da pozajmi ili zaradi.
- Čarape crne ili boje kože su takođe neophodne, a ni one se ne nalaze na ulici već se moraju kupiti.
- Kosa najčešće mora biti ravna i isfenirana, pa ukoliko frizer ne sprema devojke za događaj tj. ako to klijent nije platio, devojke i to moraju da finansiraju.
- Šminka. Bez obzira na vreme događaja šminka je obavezna, nekada blaga, a nekada jača, pa ako klijent nije platio šminkera, devojke i to moraju da plate.
- Na događaj se dolazi barem dva sata ranije, jer je potrebno spakovati poklone, pa doterati šminku, presvući se, stati na štikle i proći još jedan finalni brif po pozicijama.
- Počinje događaj i protokol. Gosti dolaze, ne znaju kako su upisani na spisak, pa su im obično hostese krive. Devojke stoje na štiklama, nasmejane su i ljubazne i imaju obavezan osmeh.
- Zabava počinje, hostese stoje na štiklama, sprovode ljude do svojih mesta, odgovaraju na pitanja o proizvodu, pokazuju gde je toalet, odvode goste do ljudi iz agencije ili klijenta za neka stručna pitanja, jure konobare da požure sa hranom i pićem itd.
- Nakon tri do četiri sata, događaj je gotov i kreće podela poklona. Hostese i dalje stoje na štiklama i ljubazno i uz osmeh pozdravljaju goste i uručuju im kese sa poklonima. Obično ima onih upornih gostiju koji ne odlaze dok se bukvalno ‘ne popale svetla‘ i konobari krenu da sklanjaju stolove, a hostese stoje na štiklama na svojim pozicijama i čekaju da svi odu i pre toga dobiju poklone.
- Presvlačenje i pakovanje uniformi i odlazak kući. Najčešće je za događaje koji se završavaju kasno organizovan prevoz po četiri devojke jednim kolima, pa i na to ode još sat vremena dok se stigne kući.
- Poslednje, i veoma bitno, je to da se često na novac čeka čak do 60 dana!!! Da, dragi moji, najčešće su velike kompanije te koje insistiraju na odloženom plaćanju od 60 dana i insistiraju na svom zakonskom pravu o odloženom plaćanju od 60 dana.
E sada na sve ove obaveze dolazi formiranje cene od strane agencije koja ima sledeće obaveze:
– Kastnig za promo tim. Kancelarijski prostor ili neki prostor namenski rentan za kasting se plaća.
– Radni sati agencije u formiranju prezentacije i promo buka.
– Radni sati agencije pri odlascima na brif i probu uniformi. Računamo da je klijent obezbedio poklone i njihovu dostavu na mesto događaja.
– Ne računam ostale radne dane koji takođe prave neke troškove.
E onda kreću želje klijenta. Da sve hostese budu iste visine, boje kose i sl, da obavezno imaju iste cipele (ali odbijaju da iste plate), ‘ova mi se ne sviđa, daj mi neku drugu‘, ‘e stavićemo i ćerku mog kolege, baš je slatka‘ (obično nije ni slatka, a kamoli lepa) itd. Na agenciji je da klijentu doneke izađe u susret, ali postoji granica koju ne treba prelaziti. Lično, često odbijam ubacivanje devojaka u svoj promo tim ukoliko ih ne poznajem od ranije tj. ako nisu već radile za mene. Razloga ima nekoliko, a osnovni je da volim da znam svoj tim i šta mogu da očekujem od pojedinaca. Sve ovo oduzima dosta vremena koje ulazi u pripremu događaja, pa je u redu da se to doda u neko vreme koje agencija treba da naplati.
Svi ovi koraci su identični sa pripremama za recimo Sajam automobila, samo što devojke tada stoje 10 sati na štiklama sa dve veoma kratke pauze. Ima izuzetaka kod klijenata, pa budu malo blaži prema devojkama, ali se uglavnom svodi na mukotrpno višesatno stajanje na štiklama uz obaveznu ljubaznost prema potrošačima ili gostima manifestacije.
Klijenti očekuju vrhunske lepotice, ali se i dalje često čuje rečenica ‘treba da im bude čast što rade za naš brend‘ i na taj način žele da spuste cenu. Moj odgovor je – svi mi radimo za novac!
Kada su prodajne promocije u pitanju, situacija je još gora. Često se rade duže promotivne akcije, pa klijent očekuje da devojke budu manje plaćene jer će imati više posla, što je veoma nerealno gledanje na tržište, jer lepe hostese koje dobro rade svoj posao imaju i više nego dovoljno posla i realno mogu da biraju za koga i kada će raditi. Često sam čuo rečenicu na pregovorima ‘nezaposlenost je velika i smatramo da možete naći devojke koje će raditi za manji novac‘. Blagi najež… Nikako ne treba zaboraviti da je za rad u prodajnim objektima obavezna sanitarna knjižica, opet one famozne cipele na štiklu ili, ako promoterke imaju sreće da budu u ravnom, onda zahtevi idu od starki do baletanki u određenim bojama koje devojke treba da poseduju, a sve to košta.
Nažalost off-trade iliti promocije u prodajnim objektima su oduvek smatrane šljakerskim poslom, iako to zaista nisu. Veoma dugi sati stajanja među rafovima, provera stanja robe pre početka promocije, brojanje poklona, brojanje kupaca, konstantna komunikacija sa svim kupcima, pokušaj dostizanja dnevnog targeta i slično nisu nimalo lak posao i zahtevaju dobre veštine, kako komunikacijske, tako i prodajne, jer treba ubediti nekoga sa prosečnom platom da kupi dve kreme od par stotina dinara da bi na poklon dobio recimo pincetu…
Tu dolazimo do bitnog faktora, a to je odnos prema ovoj vrsti promocija. Iako veoma bitno utiču na prodaju pojedinih proizvoda, ove promocije su drastično manje plaćenje. Postoje firme koje svoje promoterke plaćaju 900 dinara za 8 sati stajanja u rafu i to na famoznih 60 dana odloženo. Ima onih koji plaćaju 1.400 dinara na 45 dana i to na ruke, pa devojke nemaju nikakav uvid u to kako su plaćene jer ih ne isplaćuju preko omladinske zadruge. Često su ovakve promocije slabo kontrolisane, kako od strane agencija koje ih organizuju, tako i sa strane klijenta, jer se dešavaju u velikom broju objekata odjedno. To nas i dovodi do apsurda da klijent nema pravu sliku sa terena. Prečesto ove devojke, bez ideje i želje da bilo koga uvredim ili ponizim, ne izgledaju reprezentativno. To je razumljivo donekle jer one koje dobro izgledaju ne žele da rade za taj novac, ali se nameće pitanje – zašto to prolazi!? Odgovor je prost. Agencije se nadmeću međusobno spuštanjem cena, pa tako i cene rada. Angažuju devojke koje ne mogu da rade za veći novac jer ne zadovoljavaju vizuelne standarde, a klijentima se šalju fingirani izveštaji sa terena odnosno veoma pažljivo odabrane fotografije namenski napravljene za ovakve izveštaje. Tako se stvara lažna slika, a kada, na primer, ja lično dođem na pregovore o organizaciji događaja, oni pominju cifre od 14 evra za 8 sati i izražavaju veliko zadovoljstvo svojim promo timovima koji, eto baš nešto nisu na raspolaganju za ovaj događaj, pa žele da angažuju mene i moju agenciju.
Pitate se otkud ovaj tekst na portalu Nova Energija kada tema nije bliska IT poslovanju ili konferencijama, a odgovor je veoma prost. Imidž i reputacija se danas dobrim delom stiču online. Sve je dostupno i sve se deli putem društvenih mreža. Na Facebook grupama se razmenjuju iskustva i priča o dnevnicama i uslovima rada u agencijama, a Instagram je pun fotki sa haštagovima sa imenima brendova. Lepe i popularne hostese imaju mnogo pratilaca i veoma lako vaš brend dobija jednu novu dimenziju popularnosti. One manje lepe i manje popularne se takođe slikaju i kače te fotke i to dolazi i do potrošača i do drugih hostesa i promoterki. To je nešto što se ne može kontrolisati i veoma lako se može okrenuti protiv vas i vašeg brenda. Ovo nije nimalo zanemarljiv aspekt te je neophodno pozabaviti se problemom pre nego što nastane.
U svom, skoro 16 godina dugom iskustvu sam prošao sve ove faze i čuo nemoguće zahteve klijenata, a neke bogami i ostvario. Kroz moj tim je prošlo mnogo momaka i devojaka i negde verujem da su, makar oni koji su me često viđali na terenu i na brifovima, imali prilike da nauče nešto od mene. Neki od njih su danas na dobrim pozicijama u dobrim firmama i u drugarskim smo odnosima. Mnogi od njih će vam reći da nikada nisu sreli strožeg čoveka koji traži perfekciju u egzekuciji zadatka i to je tačno, ali isto tako sam se uvek borio za najbolje moguće uslove rada. X puta iz svog ili budžeta agencije plaćao ručkove ili večere kada klijent zaboravi, kupovao čarape hostesama u poslednjem trenutku, menjao gume sa promo liderima ili utovarao promo materijale. Mnogi su često išli na putovanja sa mnom i to su neke nezaboravne uspomene. Nisam ja jedini koji se bavi ovim poslom u regionu, ali se možemo nabrojati na prste jedne ruke mi koji zaista dobro radimo svoj posao u svakom pogledu (ako mi dozvolite da se prema mnogobrojnim pohvalama klijenata, a i članova promo timova svrstam u ovu kategoriju).
Opet da budem realan i iskren ima dosta klijenata koji korektno plaćaju i imaju korektan odnos prema svojim agencijama i promo timovima. Ja imam tu sreću da sada imam odlične klijente i partnere sa kojima imam dugoročnu i kvalitetnu saradnju na kojoj svakodnevno radimo.
Ovde sam obradio, ne baš ekstremne slučajeve, već nešto sa čime se srećem na nedeljnom nivou u pregovorima sa novim klijentima i, ponavljam, nekada najčudniji zahtevi i najmanji budžeti dolaze baš od najvećih klijenata. Nije mi bila ideja da uperim prstom na bilo koga, već da ukažem na probleme i procese koji se javljaju ili su potrebni da bi se došlo do dobro odrađenog posla. Svima nama je stalo do dobrog imidža i zarade, a to se postiže uz korektan odnos prema ljudima koje angažujete. Kada sledeći put budete želeli da neko za vas organizuje neku promotivnu akciju ili događaj, zapitajte se koliko ta agencija ili pojedinac imaju troškova, prođite još jednom onaj spisak sa stavkama koje hostese moraju da ispune/poseduju da bi na vašem događaju ili promociji izgedale baš onako kako vi želite da vas neko predstavlja. Razmislite o imidžu koji ima ta agencija i sa čime želite ili ne želite da vezujete vaš brend ili firmu. Na kraju svega, uporedite realno iskustvo te agencije i cenu koju dobijate u ponudi i neka zbir svih tih stvari odluči o tome da li ćete nekoga angažovati i da li to vredi platiti barem duplo više od tih famoznih 14 evra za xy sati.
Autor: Ivan Agbaba
Foto: Facebook, Ivan Agbaba
