Jedan od učesnika panela “Spoljna politika, međunarodni odnosi i društvene promene u eri socijalnih mreža i novih medija” je i Boško Jakšić, novinar i spoljnopolitički komentator.
Da li smatrate da “ponašanja“ političara na društvenim mrežama mogu da utiču na međunarodne odnose?
– Naravno. Radi se o rečima a one, bez obzira da li su u print ili elektronskoj formi, imaju svoj uticaj. Kao što deluju na unutrašnje, tako i međunarone odnose. Nema tu razlike. Po prirodi stvari češće se podrazumeva da mogu da utiču negativno, recimo nekom ishitrenom izjavom na twiteru.
S razvojem novih medija nastala je zajednica ljudi koja svakodnevno svojim objavama na internetu komentariše društvene promene i događaje. Da li je ta zajednica dovoljno jaka da nešto promeni i izvan tog prostora?
– Savremene komunikaciona tehnologija postala je više nego uvaženi partner političkih procesa još od vremena prve predizborne kampanje Baraka Obame. Političari, diplomate i biznismeni masovno su se uključivali u sajber prostor, ali on nikada nije bio ekskluzivna oaza moćnih i bogatih. Demokratski u svojoj biti – valjda zato i hoće da ga regulišu – približio se običnim ljudima brzinom kojom se širila mobilna telefonija a Internet krenuo u osvajanje i siromašnih teritorija. Uticaj direktno zavisi od veličine zajednice koju pominjete. Ukoliko je značajan broj ljudi umrežen i preko društvenih mreža učestvuje u političkom, kulturnom ili drugom životu, to je uticaj veči, samim tim i mogućnost promene. Američki republikanski Tea Party na ovaj način je postao značajan faktor uticaja. Nezdrživ rast Interneta učinio je da moć naroda dobija efikasno oruđe. Porota ljudi koji propituju sopstvene lidere postala je glasna, javna i masovna. Teško zaustavljiva, još teže cenzurisana. Fenomen nije verski, ni ideološki. Jednostavno je humanistički. Ali, ne zaboravimo, društvene mreže su istovremeno i idealan prostor manipulacija.
Da li se slažete sa tim da “Arapskog proleća” ne bi bilo da nije učestvovala zajednica sa društvenih mreža?
– Ima ih koji su Arapsko proleće nazvali Fejsbuk ili Tviter revolucijom, pripisujući društvenim mrežama moguće prenaglašenu važnost u pokretanju masa. Društvene mreže su pomogle, ali egipatski blogeri su kasnije priznali da je za obaranje diktatora neophodno mnogo više od Fejsbuk stranice na Internetu. Stvari su se rešavale na trgovima a revolucije bi se dogodile i bez društvenih mreža. Milioni su i bez pristupa Internetu blokirali centre Tunisa, Kaira, Maname, Bengazija, Sane, Damaska… To ne znači da Tviter, Fejsbuk, YouTube, mobilna telefonija i satelitska televizija nisu odigrali više nego važnu ulogu u rasprostiranju poruka nezadovoljstva. Pomogli su da se procesi ubrzaju. Da se demonstrantima udahne dodatna energija. Da poruke brzo stignu do onih kojima su upućene. Da se miliona korisnika Interneta brzo povežu. Da se na odbrambenom zidu držvanih cenzora pojave ozbiljne pukotine. Nije neobično da su društvene mreže postale predmet sporenja. S jedne strane ambicija slobodnog, demokratskog protoka informacija, s druge imanentno svojstvo vlasti da ih kontroliše, kanališe, cenzuriše.
