Svi se sećamo kako je sredinom devedesetih bila razvijena filmska scena. Lolita je ponovo zaživela u “Američkoj lepoti”, Džim Keri (Jim Carrey) je briljirao u filmu Pitera Vira (Peter Weir), “Trumanov šou”, a onda su usledili i “Romeo + Julija”, “Titanik”, “Zaljubljeni Šekspir”, pre toga, “7edam” i da ne nabrajamo dalje. Neka za kraj spomenemo Entonija Mingelu (Anthony Minghella) i “Engleskog pacijenta” i “Talentovanog gospodina Riplija”.
Talentovani gospodin Ripli: delo talentovanih ljudi kojima CGI nije bio preko potreban alat
Bili su to filmovi sa radnjom, opakim pitanjima egzistencije i smisla koja su iskrsavala iza svakog ugla, kao kada se pojavila ruska književnost sa Turgenjevim, Ljermontovim, Dostojevskim ili Tolstojem. Jednostavno, u nekim periodima dođe do estetskog i suštinskog vrhunca u nekoj umetnosti ili civilizaciji u celini. Kao što su u osamdesetim, naročito početkom, ili sredinom devedesetih, ili u renesansi, ili u vreme brit-invazije u muzici šezdesetih ili u ruskoj avangardi ili u 20-im godinama 20-og veka ljudi dostizali svoje vrhunce stvaranja. Pa se zato uvek rado tome vraćamo sa nostalgijom. Kao Oven Vilson (Owen Wilson) u “Ponoći u Parizu” Vudija Alena (Woody Allen). Zato i postoje “nostagia shops”. Jasno.
Ali, onda su se pojavili sve savršeniji specijalni efekti. Krenulo je benigno. Sjajni filmovi sa specijalnim efektima. Ratovi zvezda. Zvezdane staze, stotine epizoda i filmova. Indijana Džouns. Zatim, Gospodar prstenova. Ali, već su se videle i “pukotine” u vidu poluispraznih filmova kao što su “Dan Nezavisnosti” ili “Godzila”. I bilo je tu smešnih, duhovitih stvarčica, kao “Ljudi u crnom”.
Kada vas povuče tamna strana sile, efekti su vam neophodni. Pa ipak, Džar-Džar nije bio preterano entuzijastično prihvaćen u prikvelima Rativa zvezda
No, Pandorina kutija je otvorena. Specijalni efekti su postali sve bolji i sve jeftiniji. Pojavljuju se i danas filmovi koji su zabavni ili dobri: Pirati s Kariba spremaju novi nastavak, kao i Rat zvezda ili Nemoguća misija. Bonda da ne spominjemo, kao ni Pobesnelog Maksa. Ali, sve su češće ekranizacije stripova koji ranije nisu bili ekranizovani jer je bilo nemoguće pokušati njihovu ekranizaciju a da ne ispadnete smešni. Betmen i Spajdermen, kao i Supermen, već su bili klasici, ali sada su svi Marvelovi junaci dobili svoje superherojske filmove. Iiii… malo je dosadno. Sve je pravljeno za dvanaestogodišnjake u SAD i Kini. Sve je puno efekata i spektakularno i brzo. Zato što deca do 21 godine u SAD i ne mogu da piju alkohol ali imaju velike džeparce od 12 do 18 godina, i onda… ili u mlečni restoran ili u bisokop. Ili na ilegalni alkohol, naravno. Ali, od legalne zabave, ogromna količina novca je u rukama vrlo mladih i površnih ljudi kojima treba taj novac uzeti. Ne onima koji imaju 25 ili 35 i koji mogu i da piju i da idu u pozorište i operu i na muzički festival. I zato i ovakva “poplava” filmova sa CGI.
Par reči o tome je rekao i Fredi Vong (Freddie Wong), čije reči prenosimo ovom prilikom. Naime, on se pozabavio pitanjem da li CGI i specijalni efekti uništavaju savremeni film? Da li su svi koji vrede prešli da pišu serije i da glume u njima?
On je posebnu pažnju obratio na prigovore gledalaca koji smatraju da današnji efekti, uprkos napretku, zapravo upropašćavaju filmove. Vong pak smatra da je razlog za to veoma jednostavan jer su specijalni efekti loši ukoliko se mogu videti. Vong dodaje da je najčešće reč o neprimetnim detaljima o kojima gledalac ne razmišlja, kao što su publika na stadionu, sneg ili automobili.
Kao pozitivne primere korištenja specijalnih efekata, Vong ističe ostvarenja „Osvetnici” i „Gravitacija” koja ne deluju očigledno i usiljeno. „Razmislite, postoji razlog zašto nam u starim filmovima efekti ne smetaju, jer bez obzira na njih to su dobri filmovi. Možda problem današnjih filmova nisu loši efekti nego loši filmovi”, kaže on.
Vong podseća i da su oni oduvek bili deo filmske umetnosti i da u stvari predstavljaju alat koji pomaže da se ispriča priča i smatra da kad je rezultat loš, ne treba kriviti alat, jer je u tom slučaju verovatno problem u filmadžiji koji ga nije mudro iskoristio.
Dakle, nije sve u efektu. Nešto je i u priči, a efekat može samo da joj pomogne. Ne može da je zameni. Ne mogu ajkule da padaju sa neba, šta god nam rekli efekti u filmu Sharknado. Smešno je i tužno.
