Budući da je prethodni tekst koji sam pisao naišao na dobar prijem, ponajviše zbog stila pisanja situacija-problem-rešenje – rešio sam i da ovaj napišem u istom stilu.
Ovim putem želim da malo približim običnom čoveku svaku glupu situaciju u kojoj se domaća pravna lica nađu – u komunikaciji sa državnim (ili onima koje je država naterala) organima. Svako od nas je bio u situaciji da se „priča na šalteru“ bitno razlikuje od „slova zakona“, no neretko se i zakoni sami nađu u suprotnosti jedni sa drugima – te dolazimo u paradoksalnu situaciju da se na jednim šalterima poštuje jedan zakon – a na drugim šalterima drugi… ponekad i u okviru iste institucije, pa čak i zgrade.
Spisak, upozoravam, nije kompletan.
Situacija. Nanoviji propis vezan za POR-2 i „porez po odbitku“: naime, svako ko plaća usluge u inostranstvu, mora da plati dodatni porez od 25% (ustvari 20% na osnovicu uvećanu za koeficijent 1.25 = što mu dođe lepo 25% – osim za države koje se u poreskoj zovu “poreski rajevi”, za koje je stopa 25% na osnovicu uvećanu koeficijentom 1.25 – dakle 31.25%) koji nije PDV, stoga nije ni odbitan – osim ako pribavi dokument kojim se potvrđuje rezidentnost strane kompanije u državi sa kojom imamo potpisan sporazum o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Koji, najčešće košta (jer mora pečatiran i potpisan!) – te će i plaćanje same potvrde biti oporezovano.
Problem. O ovom problemu je nadugačko i naširoko pisano i na portalu novaenergija.net kao i mojafirma.rs, a ako me sećanje služi, nešto je napisao i Ptiček; celokupnu besmislenost propisa je crno-na-belo prezentovao RNIDS, postavljajući Facebook i Google „dokumente“ na svoj sajt, a onda je i portal mojafirma.rs dodao onaj neophodni „začin“ – skenirani i pečatirani prevod ovlašćenog sudskog tumača. Problem je veći ako se zna da je potrebno istoga dana kada je i plaćanje – dostaviti ovaj dokument Poreskoj; dok sa druge strane imamo provajdere kao što je Hetzner, koji svoju naplatu putem kartice – rade u trenutku kada se njima sviđa, između 07 i 09 u mesecu.
Eh, da, ne bi bilo zanimljivo da nije situacija – ko ne dostavi papir istoga dana, u prekršaju je 😉 pritom, još uvek nema odgovora da li se uvažavaju elektronski formati (skeniran original) ili će Gugl i Fejzbuk morati svakome da nam poštom pošalju po jedan primerak na papiru. Sa pečatom, naravno.
Ali, da bude zanimljivije: izgleda da ću “pečatiran i potpisan” papir od irske poreske službe platiti; budući da je u pitanju usluga, za koju nemam “potvrdu o rezidentnosti” (pa da, Poreska u Irskoj je ipak možda na Tajlandu?!) – tako da ću na potvrdu morati da platim porez po odbitku.
Osim ako lepo ne sednem i ne sračunam kolika je ovo glupost; naime, fizička lica ne plaćaju ovaj porez, “skidanje para” sa računa DOO se računa kao dividenda, i oporezovano je sa 15% – duplo manje. Ustvari, ako nađem „paušalca“ da mi ovo „završi“ – platiću NULA.
Da li se sada razumemo koliko je ovaj propis glup i blesav?
Rešenje. Gospodo iz Poreske – svaka država ima svoj APR; izvol’te skinuti sami. Ili barem priznajte linkove, skenirana dokumenta, i elektronska dokumenta – kao validna. Pogotovo za jedan ovako nenormalan propis, koji ni Staljinu ne bi pao na pamet!
Situacija. Pečat. Neophodna stvar, koja nigde ne piše u zakonu, ali je – neophodna. Od računa u banci, preko OP obrasca – do fakture. Jednostavno. Mora. Pečat.
Problem. Stranci pojma nemaju – čemu služi pečat; usput je pečat jedna od stvari koja koči elektronsko poslovanje, i na ruku ide jedino Pošti i uvoznicima tonera i papira… okej, i pečatorescima (oko APR u Beogradu ih je barem sedmoro, u krugu od 100 metara). Pečat se neverovatno lako falsifikuje, pruža nultu zaštitu od bilo čega, ali će zato veoma rado baš pečat biti kamen spoticanja kada je potrebno produžiti ugovor kod provajdera telefonije – jer ni provajderu telefonije uopšte nije jasno da li će im inspekcije zahtevati svaki papir sa pečatom, ili konačno inspektori pročitati Zakon.
Rešenje. Pečat u muzej, ionako je zaslužio da bude samo lepa uspomena.
Situacija. Gotovinski račun: svako ko kupuje nešto u ime firme – mora da pravda troškove putem gotovinskog računa, koji je posebno parče papira, sa potpisom i – naravno – pečatom.
Problem. Problem je što se red otegne do Lajkovca dok se dobije gotovinski (probajte da dobijete gotovinski na trafici); a pritom, sve što nedostaje (realno!) na klasičnom gotovinskom računu, je jedna jedina informacija, da bi bio smatran gotovinskim računom, u smislu Zakona – fali samo PIB. Fali samo jedna jedina linija teksta, zbog koje ginu drva u šumama Amazona, da bi se u Srbiji štampali blokčići pod nazivom „gotovinski račun“ ili direktno štampali iz programa na računaru, na celom A4 listu papira – dve stavke!!! Gospodo, GOSPODO – Fali. Jedna. Linija. Za. PIB.
Rešenje. Dodavanje linije PIB:__________ na običan fiskalni račun. Drveće spašeno, planeta Zemlja pobeđuje klimatske promene!!! Unos broja u samoj fiskalnoj kasi – programu, ili pisanje rukom, odmah na licu mesta, od strane kasira.
Situacija. Zahtev za original fakturom. Papirnom i pečatiranom, potpisi obe strane. I pečati.
Problem. Inspekcije redovno zahtevaju „original fakture“ (naravno potpisane i pečatirane!) od klijenata, pogotovo za ulazne fakture (kada lice plaća drugome, kupovina) se zahteva da se na lokaciji čuvaju originali – što znači da svako ko vama proda nešto – mora da šalje dve fakture, kako biste potpisali obe i vratili jednu, a svako kome vi prodate nešto, morate mu poslati dve fakture, kako bi potpisao obe, zadržao jednu, a jednu poslao natrag poštom…. Pošta po Beogradu je 23 dinara, ona „dobrovoljno obavezna“ markica za Hram je dodatnih deset; sračunajte dakle da 66 dinara u svakoj usluzi među pravnim licima – čini glupi papir sa glupim pečatom.
Pritom, Zakon jasno precizira „elektronski dokument“ kao originalan, što možete pročitati ovde, kao i na ovom linku.
Rešenje. Elektronske fakture – mejlom. Koje, naravno, nijedna inspekcija ne poštuje, mada su predviđene Zakonom.
Situacija. KES – kvalifikovani elektronski potpis. Elektronski sertifikati za elektronsko potpisivanje dokumenata.
(primetite da je prijavu za elektronski servis potrebno podneti – ručno, na papiru, poštom. I pečat.)
Problem. Niko ga ne poštuje (osim APR koji isti zahteva, ali… preležaće dečje bolesti, već.), ne radi ni na čemu osim na posebnim verzijama Windows OS (sa svetlim primerom KES CEPP Pošta – čiji radi i na OSX i na Linux, ali – portali državne uprave ne rade na tim sistemima! – osim svetlog primera portala eUprava, koji JEDINI radi na Linuxu, sa sertifikatom Pošte); u prevodu – ja ako ugovor sa klijentom iz drugog grada (ili države, što da ne) potpišem KES-om – niko ga neće prihvatiti…. Najčešće zato što ne može da se odštampa ( i ne sadrži pečat… ako neko ne prati). Što nas opet vraća na posečeno drveće u šumama, od kojih se proizvode A4 papiri i registratori…
(apsolutno razumem firme koje traže milion papira, da ih ne bi inspekcija „nagazila za FT1P“)
Rešenje. Državni organi i uprave, te šalteri razni: počnite da prihvatate elektronski potpisana dokumenta – onako kako piše u Zakonu.
Situacija. Najnovija situacija vezana za novi Zakon o turizmu; naime, Zakon (a i mišljenja nadležnih ministarstava) nalažu da ugostiteljski objekti NE SMEJU sadržati bližu odrednicu za tip ugostiteljskog objekta kome pripadaju; uprošćeno – kafana ne sme u nazivu sadržati „kafana, kafe, caffe, kafić……“ dok smeštajni uslužni ne smeju sadržati reči „hotel, motel, smeštaj…“
Problem. Zakon o privrednim društvima, a direktno i propisi i pravilnici APR – upravo NALAŽU DA se u imenu poslovnog lica mora sadržati i pobliži opis delatnosti kojom se lice bavi; sada imamo paradoks da jedan zakon kaže MORA, dok drugi kaže NE SME; na FB grupi knjigovođa i računovođa, koja broji 6000+ članova i koju administriraju dve divne mlade dame, koje su pritom i knjigovodstveni zmajevi – saznajemo tako da postoji ugostiteljski objekat pod nazivom „KAFANA – KAFANA“ – gde je vic u činjenici da će čoveku posle primene ovog besmislenog zakona, kao ime ostati samo „ – „ tojest crtica…. Moj zli jezik je na to dodao da je moguće imati „Pekara Kafana“ pekaru ali ne i „Kafana kod pekare“ kafanu… jer, eto, pekare ne potpadaju pod zakon o turizmu, ali kafane – da; sad samo čekamo da se neko „pametan“ seti da svi mi strance-turiste posle kafane obavezno vodimo u pekaru, na burek i jogurt… videćete, biće zabranjena i reč „pekara“, a onda će postati veoma veselo.
Rešenje. Ko je ikada gledao prenos glasanja domaće skupštine, mogao je da čuje rečenicu, par sekundi pred izglasavanja nekog zakona, čiji deo glasi: „…a Zakonodavni odbor je utvrdio da je zakon pravno moguć…“ – e, dokle god ti ljudi budu spavali na radnim mestima – Srbija će biti stecište idiJotskih zakona, koji su u koliziji jedni sa drugima.
Situacija. Apsolutni nedostatak jedinstvenog mesta gde bi se moglo uputiti i pročitati: koje su sve zakonske obaveze, kojima mora da se rukovodi određena šifra delatnosti, u svom poslovanju.
Problem. Kao pravno lice, imate izbor da platite tim skupih advokata, koji će pročitati svaki zakon koji u Srbiji postoji – i precizno vam navesti koji se na vas i vašu šifru delatnosti odnose – ili da ih čitate sami; fala Svevišnjem, zakoni se u Srbiji generišu češće nego novi PINovi na nesrećnim sertifikatima MUP-a – tako da praćenje svih novih zakona i propisa postaje posao za jedan poveći tim ljudi. Za sada, jedno od rešenja je pretplata na najmanje dva poslovna časopisa, u kojima ćete biti redovno obavešteni o najnovijim idejama i potezima zakonodavca i tumačenjima istih, no – opet bez neke naročite ideje da li se dotični zakon odnosi na vas, ili ne (primer je gorepomenuti zakon o turizmu – za koji za sada ne postoji konsenzus oko toga da li se odnosi na sve ugostiteljske objekte, ili samo na novoosnovane)
Rešenje. Portal države, na kome bi uz svaku šifru delatnosti (iz opštepoznatog smehotresa zvanog Šifrarnik delatnosti, nabrojan niže) bila napisana informacija i koji zakoni se na tu šifru delatnosti odnose.
Situacija. Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma, i Uputstvo (obavezujuće) ministarstva, mislim da je finansija. Ja vas MOLIM da pročitate CEO dokument – ja ne mogu da se na-skrinšot-ujem dovoljno!!!
Problem. Zakon koji je efektivno nabacio knjigovođama „posao detektiva“; kao u slavnim vremenima CIA, BIA, OZNA, SECURITATEA, KGB, STASI, KOS i DB – od knjigovođe se traži da prijavljuje svog klijenta na svaki mogući šum pokušaja prestupa; dakle – umesto da knjigovođa bude saveznik svog nalogodavca ( a time i poslodavca) – on efektivno postaje protivnik; stvar postaje još smešnija kada se zaista i pročita uputstvo (zvanično!) – čitajući koje smo, opet na gorepomenutoj FB grupi knjigovođa, došli do zaključka da bismo svi bili u obavezi da prijavimo SVE, ali SVE svoje klijente!!! …citirao bih par bisera, ali ceo dokument je za citiranje, od dela gde je stranka sumnjiva „ako plaća usluge za koje se ne može utvrditi stvarna vrednost“ do „stranka živi preko svojih mogućnosti“ i mog omiljenog „nerado dostavlja dokumentaciju“…. Nerado, pa zar zaista mislite da sam školovani psihijatar – kako bih mogao da procenim nečiju radost dok ga primoravam da mi donosi papirologiju (sa sve pečatom i potpisom, jakako!) – dakle, ne mogu a da vas ne uputim da potražite na guglu „odluka o smernicama za procenu rizika od pranja novca i finansiranja terorizma“ – ako se sećate Đure iz Balkanskog špijuna – e, on je ovo diktirao, garantujem!
Mislim: da li ste vi svesni da inspektori knjigovođama traže analizu rizika – ejjjj, ANALIZU RIZIKA – ja bre ne znam dal’ će mene da zapali za pare, a kamoli vama da garantujem?!?!?!?
Ali, evo još jednog bisernog paradoksa: ovaj zakon se, naime, ne odnosi na pravna lica koja imaju zaposlene računovođe – njihove računovođe nisu u obavezi da “dojave” išta!
( dođavola – šta UOPŠTE znači „odrediva vrednost“????? )
Rešenje. Prestanite da primoravate knjigovođe da glume detektive, špijune i tajne agente. Radite svoj posao VI, a ne MI.
Situacija. Šifrarnik delatnosti
Pročitajte ceo dokument, čisto da biste stekli utisak u kom smeru se kreće ekonomija ove države.
Problem. 3316 Popravka i održavanje letelica i svemirskih letelica; 3030 Proizvodnja vazdušnih i svemirskih letelica i odgovarajuće opreme; i moja omiljena 9609 Ostale nepomenute lične uslužne delatnosti – koja podrazumeva astrologiju, čistače cipela, nosače prtljaga, bračno posredovanje i organizovanje poslovnih pratnji, genealogiju, tetoviranje, pirsing, čuvanje kućnih ljubimaca i aparate za merenje krvnog pritiska…. Dakle, sve sem sarme!!! Shodno tome, četke i metle imamo (što bi rekao Šećeroski – šifra 3291), svemirske letelice samo što nisu – ali freelancere nemamo!!!
Rešenje. 2009 godina je bila davno – a ovaj šifrarnik je stariji od Gugla. Bukvalno.
Situacija. Zakoni i mišljenja ministarstava.
Problem. Zakon se napiše ( i izglasa) tako da ni pisac ne zna šta je hteo da kaže, i veoma često bude u suprotnosti sa nekim drugim (važećim!) zakonom – tu na scenu stupaju mišljenja nadležnih ministarstava, koja se neizostvano plaćaju, a različite inspekcije i ostali šalteri će terati po svome sve dok im ne pokažete „mišljenje ministarstva“; naime, poznato je (ali nikako jedini primer) mišljenje jednog ministarstva da je zapošljavanje vlasnika-člana privrednog društva kod samoga sebe besmisleno, jer bi time ista osoba potpisivala sa obe strane – i mišljenje drugog ministarstva, koje nalaže da vlasnik-član privrednog društva mora biti zaposlen kod sebe u preduzeću, osim ako već nije zaposlen negde drugde??? …ko ima oba papira-mišljenja, za potrebe klijenata inspekcijama predočava ista – naizmenično.
Rešenje. Malo više sprovođenja, a malo manje mišljenja, bi bila sjajna stvar za Srbiju.
Situacija. Izmene zakona o PDV, glede građevine i inače plaćanje pdv unapred
Problem. Problem sa PDV datira od dana uvođenja istog; naime, ukoliko nekome izdate fakturu, dužni ste da za taj obračunski period (najčešće za taj mesec) platite PDV – bez obzira da li ste taj račun i naplatili, čime efektivno „častite“ državu koja vam zauzvrat ne garantuje da ćete fakturu naplatiti ikada; rešenje jeste u izdavanju profakture (predračuna) i plaćanjem po predračunu, pa tek po uplati izdavanjem računa, ali – kao sa početka teksta, to zahteva slanje poštom dva originala (potpisana i pečatirana naravno!) a druga strana vam onda mora uzvratiti vašim primerkom (čim ga potpiše i pečatira, naravno!), što je dovelo do toga da mnogi ne šalju fakture po prijemu uplate, a to pravi problem… jedan domaći lanac pumpi za gorivo uopšte neće da plati predračune/profakture, ali mi je savršeno jasan potez tog čoveka tamo koji ima nekih 20-100 ulaznih računa dnevno; zamislite tu količinu telefoniranja, i dužinu te Excel tabele, u kojoj bi čovek vodio ko mu jeste, a ko nije dostavio original fakturu…
To nije bilo dovoljno, te se u oktobru 2015. priča dodatno komplikuje: naime, ostaje na snazi plaćanje PDV po izdavanju fakture, za sve delatnosti – osim za građevinu! Zli jezici kažu da je to zbog „Beograda na vodi“, ali to efektivno znači sledeće (citiraću sa predavanja) „ko uradi razvod kablova za Internet, video-nadzor i alarmni sistem postavljanjem kablova po podu ili lepljenjem, ne računa se kao građevina, pa se PDV obračunava po starom; ko kablove sprovede štemovanjem ili bušenjem, PDV ne obračunava nego pravi interni obračun…“
( više o temi na sledećem linku – barem o delu građevine )
Ukratko: ideja vodilja je bila da izvođači građevinskih radova ne budu u obavezi da plate PDV po izdatoj fakturi (jer cifre jesu ogromne), jer u ovoj državi i jeste pitanje da li će ikada naplatiti posao (a PDV su platili državi, kao i materijal i radnike… kao svi mi što plaćamo PDV unapred) – pa da se verovatno time podstakne gradnja; ono do čega smo došli je ova hibridna situacija, u kojoj je računovođa dužan (nije odgovoran ili obavezan, ali ako želi dobro klijentu…) da uzme lepo šlem, i da izađe na lice mesta, i pregleda svaki kabl – da li je zid štemovan, pa kabl lepljen gipsom, pa premalterisan mešavinom glet mase i gipsa ( i da li je u bužiru, usput) – ili nigde nije izbušena nijedna rupa (?!) i da prema tome sačini fakturu, pozivajući se na prave članove zakona.
(gospodo, probajte da postavite sirenu za alarmni sistem bez bušenja rupe za tipl – čikam vas!)
Rešenje. Ako je izmena zakona o PDV dobra za građevinu – ne vidim što nije dobra i za sve nas ostale??? …usluga je usluga. Jednobrazan sistem ne bi primoravao računovođu da se šeta po građevini, da bi spasao svog klijenta konsekvenci gletovanja kabla.
Situacija. Pretraga imena na APR
Problem. Propisi nalažu da svako ko želi da postane pravno lice – mora da se registruje u Agenciji za privredne registre; da bi se registrovao, neophodno je da izabere svoje ime; ime ne sme biti kombinacija ćiriličkih i latiničnih slova, mora biti minimum 3 slova različito od ostalih, dodavanje uopštenih reči se ne smatra razlikom u imenu (biznis, kafe, hotel, market, promet…)… problem je što pretraga na APR ne dozvoljava traženje sličnih naziva, osim precizno ukucanih; tako sam došao u situaciju da imam klijenta koji je želeo da firmu nazove „RS SOJUZ doo“, gde pretraga APR ni za jednu kombinaciju ne izbacuje već postojanje nekog pravnog lica – ali je odgovor iz APR bilo „odbijeno, već postoji firma „SOYUZ““… činjenica da je neko od nas morao izgleda da predvidi i Y, verovatno gatanjem, ne umanjuje da je zbog promene imena bilo potrebno napisati novi Osnivački akt, overiti nove OP obrasce, i overiti ponovo novi Osnivački akt kod notara – pa ponovo aplicirati u APR (istina, upola cene, APR). Zakrpa, ili programerski „workaround“ se ogleda u mogućnosti rezervacije poslovnog imena unapred, po ceni od 1000 dinara (registracija je 4900+1000) čime ako rezervacija postane moguća, i usvoji se – ime postaje zagarantovano moguće.
Naravno, ne postoji pretraga rezervisanih naziva, a pouzdano znam da zaposleni u APR imaju „pretragu sličnih imena“. Pitanje je – zašto mi, civili, ne?
(imam klijenta koji je kompletan Osnivački akt pisao dvojezično, jer je osnivač firma nerezident, advokati i prevodioci su bezmalo koštali oko 1800€ – šta bi se desilo da je naziv firme odbijen, i koliko bi bio dugačak kanap na kome bih se klatio obešen na terazijsku banderu – da slučajno naziv nije rezervisan unapred?)
Rešenje. Pretraga na APR – da sadrži i stavku menija „odjednom pretraga svih baza“, da počne da vraća „slične rezultate“ i nama civilima, da postane moguća pretraga rezervisanih naziva, i da konačno u pretragu bude uveden operator +, jer ovako pretraga „mića sin“ neće izbaciti rezultat „mića i sin“ niti „mića & sin“.
Situacija. Opterećenje bruto plate zaposlenih
Problem. 63% – tačno toliki je problem. Da li je potrebno napomenuti da za svakih 24.000 plate – vaš poslodavac mora da izdvoji minimum 40.000, samo na ime doprinosa, bez svih ostalih troškova??? Tačno je da država vrši povraćaj ¾ sredstava na ime doprinosa, ali to važi samo za novozaposlene. Za već zaposlene – plaćaju se sumanuto veliki doprinosi.
Rešenje. Progresivno oporezivanje i smanjenje opterećenja plate doprinosima; platu će zaposleni ljudi ove države ionako potrošiti u Srbiji međusobno na robu, usluge, akcize i PDV – tako da će taj novac opet se sliti u poresku kasu.
Situacija. Obavezno lokalno čuvanje podataka u računovodstvenom softveru.
Problem. U doba kada jedan Majkrosoft odluči da najisplativiji proizvod prenese na Cloud; a (skoro) isto to učini i Adobe – od knjigovođe se traži da koristi softver koji podatke na računaru čuva lokalno… totalno ne uzimajući u obzir da, ukoliko knjigovodstveni softver stoji na serverima pružaoca usluge dotičnog softvera – ne samo da je daleko lakše rukovanje (i od kuće, i sa planine), već je i daleko teže neovlašćeno i maliciozno izmeniti sadržaj baze (zakon nalaže da softver za knjigovodstvo onemogućava brisanje istorije rada i podataka – u prevodu, zabranjuje brisanje i menjanje bez traga) – što je nemoguće, NEMOGUĆE zagarantovati lokalno (čas posla otvorim MSSQL i izmenim tabelu!!!) – ali je upravo moguće garantovati na online rešenjima, a pride je i inspekciji daleko olakšan posao (dopis „ovde poreska, dajte nam komplet pristup svim podacima firme te-i-te“) – a nama korisnicima skoro pa nemoguće neopaženo i neovlašćeno menjanje sadržaja bez traga.
Ovako, ljudi bekapuju na USB fleš (što je ravno samoubistvu!) – ili režu na CD (što je komplet nepouzdano, a i košta) ili barem poslušaju pa bekap šalju sebi na Gmail (što ne znači da Google garantuje za vaše podatke, ili mogućnost pristupa istim – samo je daleko sigurnije) – ili jednostavno čekaju da im crkne Maxtor 6E040LO (nekada najpopularniji harddisk u Srbiji – crkavao ako ga zlo pogledaš), i da kukaju jer fakture za skidanje podataka su bez problema i po 32000 din.
Knjigovođa koji ima baterijski bekapovan RAID kontroler, neprekidno napajanje, N+1 redudantno baterijsko napajanje, fajlsistem otporan na bit-rot, sa checksumming-om, klimatizovan prostor za server, otpornost na poplave, kontrolu pristupa serveru, zaštitu od požara i N+1 klimatizaciju servera… nije knjigovođa!!!
Rešenje. Ukinuti propis koji je možda imao smisla 1999. Danas, sve je na Cloud-u, a firma koja pruža usluge cloud knjiugovodstvenog softvera će biti presrećna da svakoj inspekciji da snapshot stanja klijentovog naloga, uradi replikaciju baze, ili jednostavno omogući (read-only) pristup inspekciji.
Situacija. Ograničeni troškovi reprezentacije
Problem. Poreski bilans priznaje reprezentaciju do 0,5% ukupnih prihoda (spominje se 3% takođe) – što je totalni apsurd, jer jedini ko sme da odluči koliko će se trošiti na reprezentacije i reklamiranje – sam direktor, i eventualno vlasnik-član; dakle, ideja da treba oglobiti svaki pokušaj reklamiranja (a reklamiranje je ipak smer povećanja prihoda, barem jedan od) – je upucao sebe u Poresku nogu… čini se da poreznicima nikako ne odgovara da firme počnu više da zarađuju???
Rešenje. Apsolutno istoga momenta prestanite da odlučujete koliko će bilo ko od nas trošiti na reprezentaciju; mlada preduzeća, ona koja se tek probijaju na tržište, troše krupne procente na reprezentaciju, jer – gle čuda – žele da se za njih sazna!
Situacija. Odbitak prethodnog poreza za opremu pojedinačne vrednosti najmanje 500.000,00 rsd
Problem. U prevodu – sve što kupite za firmu kao osnovno sredstvo, a pojedinačno (komadno) košta manje od pola miliona – nemate pravo povraćaja PDV; evo, recimo, želeo sam da kupim HP Proliant servere, koji bi u konfiguraciji koju sam želeo koštali oko 250.000+PDV; logika knjiženja velikih mašina, od kojih zavisi rad firme, na trošak – mi se ne sviđa, a knjigovođe znaju zašto; elem, od cele priče da li državi pokloniti 50.000RSD – odlučio sam da mi serveri budu u inostranstvu. Bez da ih kupujem i platim sledećem “server kiriju” u datacentru.
Hvala Srbiji što me je besmislenom politikom naterala da ograničene fondove moje firme – usmerim ka inostranstvu. Hvala i u ime mog nesuđenog datacentar provajdera – što mu je država izbila pare iz džepa.
Rešenje. MI da odlučujemo šta je osnovno sredsto, i mi da odlučujemo o povraćaju PDV – a vi, gospodo iz Poreske, ako sumnjate – izvol’te u kontrolu.
Situacija. Team building, i promene oporezovanja ovih troškova
Problem. Team building je nešto što u jednoj organizaciji jača kolektivni duh, zabavlja zaposlene, daje im priliku za druženje, i najčešće se sprovodi kao sportska aktivnost, a neretko uključuje i edukaciju; elem, zbog povremenih zloupotreba (koje se lako otkrivaju kontrolom) – zakonodavac je odlučio da se team building oporezuje kao zarada zaposlenih.
Dakle – 63%
Stoga, ako želite da proslavite Dan Vaše Firme, možete da:
– platite državi 63% porez, plus naravno PDV u iznosu od 20% (što da ne?…)
– skinete pare sa računa, bez pokrića, proknjižite kao dividendu i platite porez 15% (eto koliko je besmisleno!)
– proglasite te troškove “troškovima reprezentacije”, slažete državu masno i debelo, ili
– zaposlene lepo pošaljete kući.
Rešenje. Da ste malo više kontrolisali “trule jabuke”, koje jesu zloupotrebljavale troškove vezane za Team Building – mi ostali bismo mogli da vodimo radnike na sportske aktivnosti, a bez globe.
Situacija. Portali državnih institucija, i softver koji zahteva “uputstva za upotrebu”
Problem. Da li vam je Fejzbuk, Gugl, ili Pejpal tražio nekakve posebne dozvole na računaru, da li su ikada iskakali prozori sa upozorenjima prilikom korišćenja, da li ste ikada doživeli da vam pola ekrana bude crveno, sa upozorenjem velikim kao kuća – zato što ste otvorili neki od navedenih servisa?
Ne???
(bez razlike – svi portali ove države vam traže „prilagođavanje računara“. Primetite „otklanjanje problema sa IE10“ – u 2016-oj, kada mu odavno ističe podrška Majkrosofta! )
Hmm… pa dotični rukuju veoma osetljivim podacima, vezanim za podatke o ličnosti i za podatke o bankovnim računima i platnim karticama – kako, dođavola, oni rade – a domaći servisi ne???
Domaći portal Poreske ne radi na verzijama Chrome browsera novijim od verzije 45 (analogno tome, ni na Operi, Cent-u i Maxthon-u) – jer koristi programsko rešenje koje je 2011-te najavljeno kao zastarelo; domaći portal CROSO zahteva da se instalira aplikacija zvana Security Tray (jer ne znaju kako drugačije da pozovu smartcard reader, i pripadajući midlver), domaći portal REID APR ima (kao i svi ostali, uostalom – barem radi iz svakog browsera) kompletnu dokumentaciju “kako podesiti svoj računar da bi naš sajt radio kod vas” – da li vam je, još jednom, Fejzbuk ikada tražio da “drugačije podesite računar”???
Usput, ako neko misli da “stranci mogu, a mi ne možemo” – a kako onda portal eUprava radi sa svega živog; znači kunem se da će raditi i sa plejstejšna i sa mikrotalasne – jer su ga napisali kako treba!!!
Rešenje. Prekinite da koristite NPAPI, pokušajte da iskoristite PPAPI, potpišite JAVA aplikacije i aplete, ne zahtevajte dodatna podešavanja od klijenata (jer će nam tako ostati više vremena za zarađivanje, a shodno tome i više para za plaćanje poreza) i osnovno: podržite rad na operativnim sistemima koji nisu Win7 32bit – jer to i jeste ideja korišćenja web portala i web aplikacija – da mogu da rade sa svega što može da prikaže Fejzbuk i gde može da se prikači čitač pametnih kartica – sertifikata.
===========
Naime, veoma često slušamo priče u kojima se spominje Paypal, poslovanje sa inostranstvom i slične teme; ovim tekstom sam hteo da približim i sve one druge teme koje muče svakoga ko se odvaži na upuštanje u preduzetničke vode; ovaj spisak nikako nije konačan – ali je definitivno zbir tema koje koče razvoj MSP sektora, i svima nama koji poslujemo sa strancima pričinjavaju glavobolju, dok istim tim strancima pokušavamo da objasnimo domaće besmislene propise, zakone, mišljenja i tumačenja; sa jedne strane država daje podsticaj u vidu oslobađanja od ¾ doprinosa za novozaposlene, i subvencije za strane ulagače – dok nas sve sa druge strane koči količinom besmislene birokratije.
I za kraj, jedna malo drugačija parola: SMRT PEČATU – SLOBODA PREDUZETNIŠTVU!
Ova tema nije ni približno završena; u međuvremenu se dešavaju „sitnice“ tipa preduzetnik uplatio sve po jednoj šifri, Poreska menjala sistem šifara (sa BOP na PIB), i sada su ljudi u pretplati po jednom sistemu – ali im se protivzakonito obračunavaju kamate po drugom sistemu!!! O tome – neki drugi put.
Pisac ovih redova se rodio 2 meseca po smrti Tita; ima genetski poremećaj zbog koga ne razume neefikasnost i lenjost; jedan od ređih koji ne želi da sutra pobegne iz ove države – već želi da ovu državu redovno finansira, plaćanjem poreza i zapošljavanjem. Alergičan na glupost, a naročito na sujetu koja je nikla iz praznine taštine, pa još procvetala. Direktor dva pravna lica, jedno računovodi, a drugo pravi web aplikacije.
Autor: Aleksander Segedi
