Živimo u tzv. tehnološkoj eri, kad praktično ništa ne može da se zamisli bez Interneta, raznoraznih uređaja, aplikacija… Od običnog odlaska na kafu, za koji se nekad dolazilo na vrata ili zvalo na fiksni (šta to beše?), pa do transfera miliona na račun na Kajmanskim ostrvima. Dobro, ne mora tamo, šalio sam se… Ali može. U redu, uozbiljimo se.
Nego, kako to čovek uspe da se navuče na tehnologiju?
Prosto, ni ne oseti. U mom slučaju, sve je počelo sa Nokijom 3210, koju ni dan-danas ne mogu da prežalim i smatram je najboljim telefonom koji sam imao. Nastavilo se sa Majspejsom, mnogi se verovatno ni ne sećaju toga, da ne pominjemo MSN, IRC… I to u vreme dok su modemi zavijali, a Internet se uplaćivao na sate. Sreća, pa je provajder bio u mojoj ulici. 🙂
Krstaricu sam nekim čudom izbegao. Pa onda Fejsbuk, koji su me naterali da otvorim, pričom ma daj bre, da se zezamo, svi smo tamo. Tviter sam pokrenuo iz dosade, navukla me reč uticaj, priznajem. Dugo sam odbijao da otvorim nalog na Instagramu (kompanija Fejsbuk lajks dis), a opet sam nagovoren, jer, što bi naš mudri, dobri, ali i napaćeni narod rekao – teško žabu u vodu naterati. U procesu sam napada na moju ličnost oko instalacije Snepčeta, da vam se požalim.
Odjednom – bum!
Dan mi se pretvorio u neodvajanje od laptopa i telefona, ne samo kad je posao u pitanju. Kako otvorim oči, odma’ provera mejla, dobro, možda i nisam prvo proveravao mejl, pa Fejsbuk, Tviter, Instagram, ne uvek tim redom. Poznato, zar ne? Naravno, prethodni dan mi se završavao posetama navedenim mrežama/aplikacijama, na pet minuta, što se otezalo nekad i do kasno u noć. Rekoh sebi, k’o u onoj pesmi jednog eminentnog domaćeg izvođača: Stani malo, čoveče prokleti!
Nedostatak energije i umor bili su evidentni kad ustanem, a to se odnosilo i na ostatak dana, a na kraju od tog umora nisam mogao ni da zaspim. Prosto, rešio sam nešto da žrtvujem, da bih sebi kupio vreme za odmor, očiju pre svega, o mozgu da ne pričam, svašta ima da se vidi na tom Internetu, naročito na društvenim mrežama.
Uradio sam nešto naizgled smešno – eliminisao sam jednu aplikaciju iz dnevne rutine. Primera radi – danas neću ući na Tviter, ali hoću na Fejsbuk i Instagram. Sutra neka druga strada, itd. Obrisao sam Vocap, zadržao Vajber. Zvuči teško? Da, jeste, ali volja poruši sve prepreke. Dalje, rekao sam sebi (ispada da često pričam sam sa sobom), odvoj vreme za trening. Ne mentalni, mada je i on preporučljiv, već fizički. Teretana, trčanje ili obične vežbe kod kuće… I mani se telefona i kompjutera za to vreme. Rezultati su bili dobri, s obzirom da sam trening izaziva lučenje hormona sreće, a i malo umara telo, te neće biti vremena uveče za Internet… A i lepše ćete da izgledate. Naravno da nije moguće odviknuti se skroz, prosto takvo je vreme, ali tih sat, dva, tri duže sna ili šetnje ili bilo čega bez gledanja u displej znači.
Neka to malopre pomenuto vreme uveče bude upotrebljeno za to da zagrlite nekog pored vas, a šta ćete posle da radite, to je vaša stvar, svakako da je bolje i korisnije od posete društvenim mrežama, Jutjubu, itd. Eto, da vas ohrabrim, uradiću i ja to večeras… Odmah pošto proverim šta ima novo na Fejsbuku.
Autor: Radoslav Rade Jokić
Rade je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Kako i sam kaže ‘nikada ga ne drži mesto’, čovek je ‘od akcije’, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
